Istina je da su danas mnoge stvari dostupnije za učenje zahvaljujući prethodnim generacijama koje su se potrudile da utkaju rezonancu znanja u Prostor kao zapis za buduća pokolenja.

Tekst objavljen u magazinu Sensa novembra 2017. godine

NEKADA I SADA

Mnoge stvari koje su važile do pre samo stotinu godina unazad, više ne važe. Vreme u kojem živimo u mnogome se promenilo, pa čak i u odnosu na neki period od deset godina koji je iza nas. Kako su se energije vazduha, vode, hrane i zemlje proemnile, tako se isto proemnio i način govora i izražavanja. Samim tim su i načini učenja i podučavanja doživeli transformaciju, ali su uslovi za sticanje istinskog znanja koje ne podleže zakonima nekog određenog vremena ostali isti. Da bi nešto naučio, moraš nešto i da daš. U zavisnosti od toga koliko ti je sveto to što radiš, pa čak i u momentima na početku tvoga puta kada i nisi baš do kraja siguran šta je to što tražiš i kuda si krenuo, a već te tada samo srce vuče i usmerava, spreman si da uložiš mnogo vremena i preman si na mnoga odricanja prema stvarima u životu koje mnogim ljudima pričinjavaju neko zadovoljstvo, pa čak i toliko veliko da prema njima usmeravaju svoje živote.

Početak učenja u mnogim školama borilačkih veština i duhovnih praksi ogledao se u oslobađanju od ega

Mislim da je sada, po prvi put u dugoj istoriji, došlo vreme da se učenje prilagođava prema onome koji je doša da uči. Zbog velike potražnje razvila se i velika ponuda, gde učenik postaje zvezda i hrani se svim onim informacijama koje želi da čuje, a za koje nije spreman, i kroz koje stvara pogrešnu sliku o sebi. Umesto da se oslobađa ega kako bi stvorio podlogu za istinsko znanje, učeniku se hrani ego o njegovoj veličini i ulozi koju mora da odigra kao predodređeni spasilac ovoga sveta, te tako danas, više nego ikada, imamo duhovnih vođa, trenera, iscelitelja itd. Kome je onda stalo da hoda stazom učenika?

DATI SEBE ZA ZNANJE

Većina osoba koje se bave nekim praksama danas nemaju ni približnu sliku kako je to što uče izgledalo nekada. U ne tako davnoj prošlosti, čak i ako si učio za neki zanat, morao si da prođeš staž šegrta, pa onda i kalfe da bi postao majstor. A to je obično trajalo godinama. Na primer, u mnogim školama borilačkih veština pre druge polovine prošlog veka, dok još nisu postojali pojasevi i razni sertifikati, nije mogao svako da dođe i uči. Da bi došao da učiš veštinu, kod nekog majstora za tebe je morao da garantuje neko ko već vežba. U slučaju da taj koji je došao ne poštuje kodeks ponašanja škole, biva izbačen zajedno sa onim ko je garantovao za njega. Čak i nakon toga, kada je počelo rangiranje po pojasevima da bi, recimo zaslužio mogućnost da polažeš za crni pojas 5. DAN u Uechi ryu karate školi, morao si da imaš 19 godina redovnog vežbanja iza sebe.

Početak učenja u mnogim školama borilačkih veština i duhovnih praksi ogledao se u oslobađanju od ega i pokazivanju istrajsnosti učenika kako bi se procenilo da li je on spreman da uči i suoči se sa sopstvenim slabostima. Kasnije, mnoge velike duše koje su spoznale deo znanja kada su se našle u takvoj situaciji, bez kompromisa, bile su spremne da polože svoje živote u ime istine i znanja. Kakvo je to znanje i koliko vredi takvo znanje kada su tako velike duše bez oklevanja bile spremne da polože život za istinu? Istina ne može da se meri ni jednim blagom ovoga sveta. Znanje je samo po sebi zaštićeno i pravila su veoma jednostavna. Svako ko podučava može da poduči samo onoliko koliko u tom trenutku zna i svako ko uči može da primi znanja samo onoliko koliko je to sposoban u tom trenutku. Mnogi koji misle da su nešto trude se da pokažu nešto što nisu, trude se da budu prvaci u tome šta rade, a to je ogroman teret koji zahteva mnogo snage da bi se ta slika održala dok je s druge strane, znanje prirodno i nenametljivo, ne opterećuje onoga koji zna. Beskorisno je čoveku ega, ograničenom svojim linearnim umom, ukazivati na neprocenljivu vrednost nečega što ne može da razume. Takav čovek može da prođe i pored najveće duše na ovome svetu a da je ne prepozna, iako možda negde u njemu tinja želja za učenjem, pošto nemaju istu rezonancu koja stvara privlačenje.

GODINE JEDNOG POKRETA

Pošto svi već znaju kako se uči danas, naveđću nekoliko primera kako se učilo nekada. U svim kulturama i na svim meridijanima sveta učilo se na gotovo isti način. Učenici su bili izlagani raznim testovima vere i istrajnosti što u toku svojih praksi, što i u toku svakodnevnih aktivnosti. Kanbun Uechi, začetnik Uechi karate škole, primljen je za učenika veštine u čijoj tradiciji je bilo nezamislivo da se obučava neko ko nije Kinez, što je bio postupak bez presedana. Način na koji je bio podučavan razlikovao se u odnosu na druge učenike. Kanbunu je bio pokazan samo jedan pokret koji je satima ponavljao licem okrenutim prema zidu. Svaki pokret Sanchin forme uvežbavao je tako po nekoliko meseci. Nekoliko pokreta Sanchin forme naučio je tek za godinu dana, a onda je celu formu uvežbavao još dve godine. Tek nakon tog perioda, pošto su strpljenje i karakter bili oprobani, dobio je uputstva za dalje učenje. U Yi Quan tradiciji veštine, kod osnivača Wang Xiangzhaia, prvih nekoliko godina učenja provodilo se u Zhan Zhuang pozicijama, u kojima se stajalo po nekoliko sati u toku svakoga dana. Inače, za one koji nisu upućeni u ovaj sistem vežbi to je jako teško, zahteva veliku mentalnu i fizičku izdržljivost. Tek nakon toga, kada učenik shvati učenje kroz pozicije, započinjalo se sa učenjem pokreta. Svaki pokret se učio dok se ne nauči i tek onda se pokazivao sledeći. Nikada se nije, čak ni kroz priču, spominjalo šta ide dalje sve dok učenik do toga ne dođe sam, da kroz svoju ličnu praksu stvori mogućnost da može da razume to što mu se pokazuje. U mnogim duhovnim praksama kada učenik dostigne neki nivo neretko ga učitelj stavlja u krajnje neprijatne situacije da vidi hoće li ego da izleti negde iz dubine na površinu. Sve tako dok se učenik ne oslobodi svog linearnog uma. Mnoge su tako učitelji na jedan grub način spuštali nazad na zemlju. Dešavalo se čak i da ego prevlada, pa da učenik posle blati svuda onoga koji ga je učio istini, ali to su samo nijanse života u suprotnosti kojih je oduvek bilo i uvek će ih biti. Svrha je učiti, a ne osuđivati.

To su samo neki od mnogobrojnih primera izvanrednih ljudi koji su svoje živote posvetili učenju i služenju drugim ljudima. Satima svakoga dana, decenijama tokom celog života, posvećeno, po svim vremenskim uslovima i pod svim okolnostima su učili i nesebično delili svoje znanje. Danas će samo retki na taj način da uče, ali bi životi tih ljudi koji su održavali istinu i znanje u vremenu trebalo da budu ideali svima koji hodaju nekom od staza, a žele da budu deo istine i da doprinesu Svetlosti. Verujte, istina je u svakome od vas. Ne dozvolite da vas lična ambicija odvede pogrešnim putem jureći za mrvicama istine. U mrvicama takođe postoji istina, ali samo u tragovima. Šarene i lepe stvari lako zavedu i skrenu sa puta u neko od bezbrojnih pristaništa. Kada stojiš ti se ne krećeš, a kada se ne krećeš ti ne učiš. A reka i dalje teče, večno prihvata one hrabre koji veruju i koji su spremni da se prepuste i vrate bezbedno kući, verujući Onome koji ih je doveo i u čije ime su došli ovde.