Tai či je veština koja nas kroz lagano pokretanje tela, kao jedinstvene celine, vodi ka savršenoj ravnoteži i spoznaji unutrašnje alhemije ljudskog tela, kao i dubinskoj relaksaciji.

Intervju za magazin Bazar – 2016

Tekst: Gordana Mašić                  Foto: Miloš Lužanin

„Vežbaj i telo će ti samo davati odgovore“, rečenica je koju je Vladimir Topolšek čuo od svog oca Maria Topolšeka, čoveka koga je interesovanje za unapređenje ljudskog zdravlja i poboljšanje kvaliteta života navelo da počne sa izučavanjem još jedne u nizu drevnih veština koja je u svetu već uveliko bila popularna – tai či čuana (Tai Chi Chuan). Desilo se to davne 1973. godine i posle nekoliko godina predanog izučavanja Mario pokreće prvu tai či čuan školu na prostorima bivše Jugoslavije. Njegov sin i učenik, Vladimir Topolšek, u razgovoru za Bazar otkrio je tajne ove plemenite veštine koju podučava u Srbiji.

Kako biste u najkraćim crtama opisali ovu veštinu, odakle potiče i čemu nas uči?

Veštine kojima se ja bavim, vežbaju se u celom svetu. Tai či čuan predstavlja jednu od tri unutrašnje ili meke borilačke veštine poreklom iz Kine. Pravilno shvatanje ovih veština uči nas kako da prolaženjem kroz sopstvene slabosti naučimo nešto o svetu u kojem živimo i prihvatimo ga onakvim kakav on jeste. Kretanje je naš prvi i najprirodniji učitelj, a čovek je zaboravio ili zanemario ovu izuzetnu važnost kinestetičke inteligencije. Pokret je neophodan za proces učenja.

Kome su namenjene ove vežbe, da li ih mogu praktikovati osobe svih starosnih dobi?

Vežbe tai čija su bez ikakvog ograničenja dostupne ljudima svih generacija. Svaki praktikant prilagođava ih sopstvenom opsegu trenutnih mogućnosti pokreta.

Na koji način se može ovladati istinskom ći energijom?

Sav potencijal leži u tišini. Kroz vežbanje stiče se uslov, kako bismo razumeli i usvojili osnovni princip, koji može dalje da se prenese na bilo koju vrstu delovanja, od svakodnevnog života, vežbanja, radnog dana, do porodice. Pravilna veština leži u jedinstvu. Ne uči se kroz stotine različitih tehnika, već se jedan princip širi kroz sve što se radi. Ako sam prisutan i podignem jednu ruku, a ne odlutam mislima, moj um je ukorenjen u sadašnji trenutak, što vredi više od svih komplikovanih vežbi. Najposebnija moć je postati čovek. Želja linearnog uma za nekim posebnim moćima, koje bi nas izdvojile u odnosu na druge, gotovo uvek vode u pogrešnom pravcu.

Kažete: ako želiš da spoznaš istinu, ne budi ni za ni protiv i dodajete da znanje oduvek leži u tišini, dok neznanje uvek pravi ogromnu buku. Kako da razdvojimo bitno od nebitnog?

Bitno i nebitno su igre uma. Linearni um koji koristimo sudi svemu što nam se događa, pa tako i sve razdvaja, daje etikete za i protiv. Sama činjenic da se već nalazimo u nekoj situaciji, govori u prilog tome da  je ona morala da se desi. Ako se nalazim u neprijatnoj situaciji, moje misli teže da se uključe aktivno u taj događaj i odvlače pažnju uma. Što sam više sposoban da ostanem u tišini, misli ne uzimaju svoj danak i ne troše me mentalno, emotivno i energetski. Ali, iako su prolazne i nebitne, sve te situacije opet nas uče nečem bitnom. Svako ima neku od reakcija u periodu učenja. Intenzitet reakcije, pokazuje i novo znanja.

Vi savetujete: Budi uvek radostan i istinit, bez težnje za dokazivanjem, budi uvek u jednoti stvari i sva pogrešna gledišta nestaće sama od sebe. Znači li to da smo mi sami tvorci mira i nemira u sebi?

Da, sve potiče od nas samih. Mir i nemir su, opet, igra dualnosti za koju se vezuje naš um. Mir i nemir su dve strane istog novčića. Nakon trenutnog emotivnog doživljavanja mira, posle nekog vremenskog perioda sledi nemir, opet kao posledica trenutnog emotivnog stanja. Istinska priroda mira je nepromenljiva. Mir je kao sidro našeg duhovnog, emotivnog, intelektualnog i energetskog bića.

Pravilno shvatanje tai čija uči nas kako da prolaženjem kroz sopstvene slabosti naučimo nešto o svetu u kojem živimo i prihvatamo ga onakvim kakav jeste.  

Tai či ima svoje postulate koje deluju u skladu sa teorijom Kakve su nam misli takav nam je život, što je tvrdio naš otac Tadej. Može li učitelj pružiti nešto što već učenik nema u sebi?

Da bih nešto posejao potrebna mi je plodna zemlja. Isto je i sa znanjem. Misli su nešto što prethodi delu. Odlika mudrih ljudi jeste da u malo reči daju pouku koja može da se odnosi na sve. Pozitivnim mislima, privlačimo pozitivne stvari i ljude u naš život. Negativni misaoni obrasci aktiviraju odbrambeni mehanizam tela, iako nismo ugroženi, te tako narušavaju i naše zdravlje. Često se u svom radu susrećem sa obrascima svakodnevnog života koje ljudi prenesu na vežbanje. Kako onda mogu nešto da nauče i imaju korist od toga šta rade? Promene okruženje i vrstu pokreta, a um je i dalje blokiran, telo pod tenzijom, dah je kratak…

I dalje učite, taj proces se izgleda, nikada ne završava. Šta je krajnji cilj tai čija?                     

Ako tai či shvatimo na pravi način i učimo iz situacija kroz koje prolazimo u životu – napredovaćemo. Nasuprot tome, ukoliko smatramo da nam je učinjena nepravda, ista situacija ponavljaće se u nedogled kroz različite ljude i događaje, sve do momenta kada shvatimo nauk i ta situacija izgubi svrhu da nas nečemu nauči. Ja sam učenik i dalje imam svojih uspona i padova. Mnoge stvari u mom životu popravile su se i poboljšale u odnosu na to kada sam krenuo da vežbam i učim. Rezultat je da spontano i sa mnogo ljubavi pružam to što sam do sada naučio. U konstantnom kretanju ne postoji tenzija i stres ili zastoji i blokade na putevima krvi i vitalne energije, u telu tada počinje prirodni proces detoksikacije, oporavka i regeneracije.