Ulazimo u novu godinu pa je možda i pravo vreme da se napiše još jedan novi tekst. Tema nema nikakve veze sa novim počecima i odlukama šta i kako treba činiti, već je kao i u mnogim prethodnim tekstovima sama „došla“ da bude realizovana upravo sada.

Dakle, svi smo bili svedoci čestih, a mnogo puta i turbulentnih promena koje život nosi gde se sve odvija i menja neverovatnom brzinom. Tako ću navesti jedan primer kroz koji verujem da mnogi mogu da se prepoznaju. Kao mlađi živeo sam ubeđenje da su neke stvari prosto nepromenljive kao što su recimo drugarstvo, odnosi među ljudima, drugim rečima mislim na sve ono na šta jednim delom i sami imamo direktnog uticaja. Međutim sada već u svom životu imam nebrojeno primera da to nije baš tako. Sve te promene doživljavao sam veoma emotivno pošto je intelektualni um tražio odgovore ali nije uspevao da ih pronađe pošto nisu bili logični. Emocije koje su to pratile bile su svakojake od besa, ljutnje, tuge, usput praćene bezbrojnim pitanjima bez odgovora: zašto? jesam li ja nešto pogrešno uradio? Neko je morao da dobije etiketu krivca. U tom trenutku ništa od toga nije imalo smisla, međutim danas, kada pogledam u nazad, ono što tada nisam imao mogućnost da sagledam na pravi način ima i te kako smisla. Kada sretnem neke ljude iz prošlosti ono što mi prvo zapadne da primetim jeste da oni govore na isti način, ponašaju se na isti način, kreću se na isti način, oblače se na isti način kao i pre mnogo godina kada smo se družili. Drugim rečima ostali su nepromenljivi, zarobljeni u nekom krugu iz prošlosti koji se beskonačno ponavlja kao obrazac ili ti stvorili su takav životni stil. Naravno, život teče pa se tako menjaju akteri, menjaju se i događaji, ali njihova frekvencija ne. Tada sam bio spreman da ta drugarstva održim po svaku cenu, ali danas mogu samo da budem zahvalan što nije tako  ispalo kako sam ja to želeo i zamišljao.  Pošto da su ti odnosi opstali i sam bih ostao zarobljen u istom krugu. Danas mogu da kažem svi ti događaji, ljudi kao i učenici mi nisu činili štetu već su mi pružili mogućnost da svoje slabosti transformišem u silu i bili su mi motiv da još više ulažem sebe u to šta radim i da se trudim da postanem posvećenik koji služi drugima kako ne bih i ja postao a i ostao takav, a to nikako nisam želeo.

Zamislite život kao reku sa bezbrojnim pritokama. Svaka od tih pritoka ima svoju svrhu i kada se ta svrha ispuni čovek ide dalje ka sledećoj pritoci. U svakoj od tih pritoka čeka nas mnoštvo iskušenja u vidu željenih ali i neželjenih događaja. Ako se opiremo i želimo da pobegnemo iz neželjenih iskustava stvaramo tačku iz koje kreću da se šire beskonačni krugovi na istu temu a kroz različite ljude i događaje. Suprotno tome, željena iskustva su puna slatkoće i privlače kao magnet. Zamislite nešto sam naučio, to je privuklo veliki broj ljudi, dobijam poštovanje ljudiju, sa poštovanjem dobijam i status. Zadovoljan sam sobom i postignutim. Upravo to postaje tačka iz koje kreću da se šire beskonačni krugovi. Otvaraju se nova vrata, naglo se povećava zarada, ugled raste. Dešava se sve što život čini slađim. Međutim u oba slučaja ja stojim u mestu, krugovi se šire oko mene, ali ja se ne krećem a vreme teče. Zaustavio sam se u jednoj od pritoka a da toga nisam ni svestan. Moj mentalni sklop ostaje isti a ja ostajem nepromenljiv. Neko tako može da provede i ceo svoj život. Sve to tako stvara um i svako na kraju dobija ono šta želi.

Suprotno tome, onaj koji uči ne zaustavlja se, bez kompromisa stalno ide napred. Ali, treba razumeti da i oni koji su spoznali nisu svi isti.

Različite frekvencije čine i različite nivoe. Kako se onaj koji uistinu uči stalno kreće tako se i njegov um stalno menja a srce se sve više otvara. Onaj koji uči nije više ista osoba koja je bila pre možda pet ili deset godina. Zamislite recimo u vežbanju pokrete koje sam video ili knjige koje sam pročitao pre nekog vremena ne vidim više istim očima ako sam nešto naučio. Vidim isto, čitam isto ali razumem na potpuno drugačiji način. Upravo moja frekvencija mi dozvoljava da vidim i razumem prema svojim trenutnim mogućnostima. Neko će iz istog teksta da vidi i više od mene ako mu to njegova frekvencija dozvoljava pošto se znanje na taj način dekodira. Napisano je puno mudrih knjiga, pročitali su ih možda milioni a samo je tek poneki posvećenik razumeo suštinu i po njoj živeo. Razmislite o tome zašto je to tako?

Mnogi kažu da ne postoji slobodna volja i da je sve zacrtano, međutim ja se sa time ne slažem. Mislim da upravo slobodna volja određuje nečiji put.

Da se ne trudim da budem posvećenik, da ne ulažem svoje vreme, trud, ljubav i iskrenost siguran sam da ne bih išao istim putem kao da održavam kompromise i slabosti. Život može da ima jednu potpuno paralelnu dimenziju, da čovek bude na iskušenjima, da bude bolestan, namučen, srećan, radostan ali da bez obzira na sve to što je prolazno održava svoj put bez kompromisa i tako polako postaje posvećenik. Može da vodi običan život, da pije, da bude razbojnik ali ako iskreno održava put u jednom momentu jača frekvencija pokriva onu slabiju te se na taj način podiže svesnost i čovek prelazi u sledeći krug. On je kao ratnik koji silom volje proseca svoj put ka napred. Čovek napreduje ne zbog toga šta radi već zbog načina na koji to radi. Samo se posvećenima kroz veliku milost otvaraju vrata te tako bezbrižno plove rekom ne poklanjajući pažnju stvarima koje su prolazne. Sve ostalo je iluzija koju stvara um. Tako da, svaki dan je novi dan, svaki minut je novi minut i samim tim nova mogućnost promene gde sebi biramo put kojim ćemo da idemo.