Masonry

BESKRAJNI KRUGOVI ŽIVOTA

Ulazimo u novu godinu pa je možda i pravo vreme da se napiše još jedan novi tekst. Tema nema nikakve veze sa novim počecima i odlukama šta i kako treba činiti, već je kao i u mnogim prethodnim tekstovima sama „došla“ da bude realizovana upravo sada.

Dakle, svi smo bili svedoci čestih, a mnogo puta i turbulentnih promena koje život nosi gde se sve odvija i menja neverovatnom brzinom. Tako ću navesti jedan primer kroz koji verujem da mnogi mogu da se prepoznaju. Kao mlađi živeo sam ubeđenje da su neke stvari prosto nepromenljive kao što su recimo drugarstvo, odnosi među ljudima, drugim rečima mislim na sve ono na šta jednim delom i sami imamo direktnog uticaja. Međutim sada već u svom životu imam nebrojeno primera da to nije baš tako. Sve te promene doživljavao sam veoma emotivno pošto je intelektualni um tražio odgovore ali nije uspevao da ih pronađe pošto nisu bili logični. Emocije koje su to pratile bile su svakojake od besa, ljutnje, tuge, usput praćene bezbrojnim pitanjima bez odgovora: zašto? jesam li ja nešto pogrešno uradio? Neko je morao da dobije etiketu krivca. U tom trenutku ništa od toga nije imalo smisla, međutim danas, kada pogledam u nazad, ono što tada nisam imao mogućnost da sagledam na pravi način ima i te kako smisla. Kada sretnem neke ljude iz prošlosti ono što mi prvo zapadne da primetim jeste da oni govore na isti način, ponašaju se na isti način, kreću se na isti način, oblače se na isti način kao i pre mnogo godina kada smo se družili. Drugim rečima ostali su nepromenljivi, zarobljeni u nekom krugu iz prošlosti koji se beskonačno ponavlja kao obrazac ili ti stvorili su takav životni stil. Naravno, život teče pa se tako menjaju akteri, menjaju se i događaji, ali njihova frekvencija ne. Tada sam bio spreman da ta drugarstva održim po svaku cenu, ali danas mogu samo da budem zahvalan što nije tako  ispalo kako sam ja to želeo i zamišljao.  Pošto da su ti odnosi opstali i sam bih ostao zarobljen u istom krugu. Danas mogu da kažem svi ti događaji, ljudi kao i učenici mi nisu činili štetu već su mi pružili mogućnost da svoje slabosti transformišem u silu i bili su mi motiv da još više ulažem sebe u to šta radim i da se trudim da postanem posvećenik koji služi drugima kako ne bih i ja postao a i ostao takav, a to nikako nisam želeo.

Zamislite život kao reku sa bezbrojnim pritokama. Svaka od tih pritoka ima svoju svrhu i kada se ta svrha ispuni čovek ide dalje ka sledećoj pritoci. U svakoj od tih pritoka čeka nas mnoštvo iskušenja u vidu željenih ali i neželjenih događaja. Ako se opiremo i želimo da pobegnemo iz neželjenih iskustava stvaramo tačku iz koje kreću da se šire beskonačni krugovi na istu temu a kroz različite ljude i događaje. Suprotno tome, željena iskustva su puna slatkoće i privlače kao magnet. Zamislite nešto sam naučio, to je privuklo veliki broj ljudi, dobijam poštovanje ljudiju, sa poštovanjem dobijam i status. Zadovoljan sam sobom i postignutim. Upravo to postaje tačka iz koje kreću da se šire beskonačni krugovi. Otvaraju se nova vrata, naglo se povećava zarada, ugled raste. Dešava se sve što život čini slađim. Međutim u oba slučaja ja stojim u mestu, krugovi se šire oko mene, ali ja se ne krećem a vreme teče. Zaustavio sam se u jednoj od pritoka a da toga nisam ni svestan. Moj mentalni sklop ostaje isti a ja ostajem nepromenljiv. Neko tako može da provede i ceo svoj život. Sve to tako stvara um i svako na kraju dobija ono šta želi.

Suprotno tome, onaj koji uči ne zaustavlja se, bez kompromisa stalno ide napred. Ali, treba razumeti da i oni koji su spoznali nisu svi isti.

Različite frekvencije čine i različite nivoe. Kako se onaj koji uistinu uči stalno kreće tako se i njegov um stalno menja a srce se sve više otvara. Onaj koji uči nije više ista osoba koja je bila pre možda pet ili deset godina. Zamislite recimo u vežbanju pokrete koje sam video ili knjige koje sam pročitao pre nekog vremena ne vidim više istim očima ako sam nešto naučio. Vidim isto, čitam isto ali razumem na potpuno drugačiji način. Upravo moja frekvencija mi dozvoljava da vidim i razumem prema svojim trenutnim mogućnostima. Neko će iz istog teksta da vidi i više od mene ako mu to njegova frekvencija dozvoljava pošto se znanje na taj način dekodira. Napisano je puno mudrih knjiga, pročitali su ih možda milioni a samo je tek poneki posvećenik razumeo suštinu i po njoj živeo. Razmislite o tome zašto je to tako?

Mnogi kažu da ne postoji slobodna volja i da je sve zacrtano, međutim ja se sa time ne slažem. Mislim da upravo slobodna volja određuje nečiji put.

Da se ne trudim da budem posvećenik, da ne ulažem svoje vreme, trud, ljubav i iskrenost siguran sam da ne bih išao istim putem kao da održavam kompromise i slabosti. Život može da ima jednu potpuno paralelnu dimenziju, da čovek bude na iskušenjima, da bude bolestan, namučen, srećan, radostan ali da bez obzira na sve to što je prolazno održava svoj put bez kompromisa i tako polako postaje posvećenik. Može da vodi običan život, da pije, da bude razbojnik ali ako iskreno održava put u jednom momentu jača frekvencija pokriva onu slabiju te se na taj način podiže svesnost i čovek prelazi u sledeći krug. On je kao ratnik koji silom volje proseca svoj put ka napred. Čovek napreduje ne zbog toga šta radi već zbog načina na koji to radi. Samo se posvećenima kroz veliku milost otvaraju vrata te tako bezbrižno plove rekom ne poklanjajući pažnju stvarima koje su prolazne. Sve ostalo je iluzija koju stvara um. Tako da, svaki dan je novi dan, svaki minut je novi minut i samim tim nova mogućnost promene gde sebi biramo put kojim ćemo da idemo.

RAZVIJANJE UNUTRAŠNJEG ZNANJA

Tai či je veština koja nas kroz lagano pokretanje tela, kao jedinstvene celine, vodi ka savršenoj ravnoteži i spoznaji unutrašnje alhemije ljudskog tela, kao i dubinskoj relaksaciji.

Intervju za magazin Bazar – 2016

Tekst: Gordana Mašić                  Foto: Miloš Lužanin

„Vežbaj i telo će ti samo davati odgovore“, rečenica je koju je Vladimir Topolšek čuo od svog oca Maria Topolšeka, čoveka koga je interesovanje za unapređenje ljudskog zdravlja i poboljšanje kvaliteta života navelo da počne sa izučavanjem još jedne u nizu drevnih veština koja je u svetu već uveliko bila popularna – tai či čuana (Tai Chi Chuan). Desilo se to davne 1973. godine i posle nekoliko godina predanog izučavanja Mario pokreće prvu tai či čuan školu na prostorima bivše Jugoslavije. Njegov sin i učenik, Vladimir Topolšek, u razgovoru za Bazar otkrio je tajne ove plemenite veštine koju podučava u Srbiji.

Kako biste u najkraćim crtama opisali ovu veštinu, odakle potiče i čemu nas uči?

Veštine kojima se ja bavim, vežbaju se u celom svetu. Tai či čuan predstavlja jednu od tri unutrašnje ili meke borilačke veštine poreklom iz Kine. Pravilno shvatanje ovih veština uči nas kako da prolaženjem kroz sopstvene slabosti naučimo nešto o svetu u kojem živimo i prihvatimo ga onakvim kakav on jeste. Kretanje je naš prvi i najprirodniji učitelj, a čovek je zaboravio ili zanemario ovu izuzetnu važnost kinestetičke inteligencije. Pokret je neophodan za proces učenja.

Kome su namenjene ove vežbe, da li ih mogu praktikovati osobe svih starosnih dobi?

Vežbe tai čija su bez ikakvog ograničenja dostupne ljudima svih generacija. Svaki praktikant prilagođava ih sopstvenom opsegu trenutnih mogućnosti pokreta.

Na koji način se može ovladati istinskom ći energijom?

Sav potencijal leži u tišini. Kroz vežbanje stiče se uslov, kako bismo razumeli i usvojili osnovni princip, koji može dalje da se prenese na bilo koju vrstu delovanja, od svakodnevnog života, vežbanja, radnog dana, do porodice. Pravilna veština leži u jedinstvu. Ne uči se kroz stotine različitih tehnika, već se jedan princip širi kroz sve što se radi. Ako sam prisutan i podignem jednu ruku, a ne odlutam mislima, moj um je ukorenjen u sadašnji trenutak, što vredi više od svih komplikovanih vežbi. Najposebnija moć je postati čovek. Želja linearnog uma za nekim posebnim moćima, koje bi nas izdvojile u odnosu na druge, gotovo uvek vode u pogrešnom pravcu.

Kažete: ako želiš da spoznaš istinu, ne budi ni za ni protiv i dodajete da znanje oduvek leži u tišini, dok neznanje uvek pravi ogromnu buku. Kako da razdvojimo bitno od nebitnog?

Bitno i nebitno su igre uma. Linearni um koji koristimo sudi svemu što nam se događa, pa tako i sve razdvaja, daje etikete za i protiv. Sama činjenic da se već nalazimo u nekoj situaciji, govori u prilog tome da  je ona morala da se desi. Ako se nalazim u neprijatnoj situaciji, moje misli teže da se uključe aktivno u taj događaj i odvlače pažnju uma. Što sam više sposoban da ostanem u tišini, misli ne uzimaju svoj danak i ne troše me mentalno, emotivno i energetski. Ali, iako su prolazne i nebitne, sve te situacije opet nas uče nečem bitnom. Svako ima neku od reakcija u periodu učenja. Intenzitet reakcije, pokazuje i novo znanja.

Vi savetujete: Budi uvek radostan i istinit, bez težnje za dokazivanjem, budi uvek u jednoti stvari i sva pogrešna gledišta nestaće sama od sebe. Znači li to da smo mi sami tvorci mira i nemira u sebi?

Da, sve potiče od nas samih. Mir i nemir su, opet, igra dualnosti za koju se vezuje naš um. Mir i nemir su dve strane istog novčića. Nakon trenutnog emotivnog doživljavanja mira, posle nekog vremenskog perioda sledi nemir, opet kao posledica trenutnog emotivnog stanja. Istinska priroda mira je nepromenljiva. Mir je kao sidro našeg duhovnog, emotivnog, intelektualnog i energetskog bića.

Pravilno shvatanje tai čija uči nas kako da prolaženjem kroz sopstvene slabosti naučimo nešto o svetu u kojem živimo i prihvatamo ga onakvim kakav jeste.  

Tai či ima svoje postulate koje deluju u skladu sa teorijom Kakve su nam misli takav nam je život, što je tvrdio naš otac Tadej. Može li učitelj pružiti nešto što već učenik nema u sebi?

Da bih nešto posejao potrebna mi je plodna zemlja. Isto je i sa znanjem. Misli su nešto što prethodi delu. Odlika mudrih ljudi jeste da u malo reči daju pouku koja može da se odnosi na sve. Pozitivnim mislima, privlačimo pozitivne stvari i ljude u naš život. Negativni misaoni obrasci aktiviraju odbrambeni mehanizam tela, iako nismo ugroženi, te tako narušavaju i naše zdravlje. Često se u svom radu susrećem sa obrascima svakodnevnog života koje ljudi prenesu na vežbanje. Kako onda mogu nešto da nauče i imaju korist od toga šta rade? Promene okruženje i vrstu pokreta, a um je i dalje blokiran, telo pod tenzijom, dah je kratak…

I dalje učite, taj proces se izgleda, nikada ne završava. Šta je krajnji cilj tai čija?                     

Ako tai či shvatimo na pravi način i učimo iz situacija kroz koje prolazimo u životu – napredovaćemo. Nasuprot tome, ukoliko smatramo da nam je učinjena nepravda, ista situacija ponavljaće se u nedogled kroz različite ljude i događaje, sve do momenta kada shvatimo nauk i ta situacija izgubi svrhu da nas nečemu nauči. Ja sam učenik i dalje imam svojih uspona i padova. Mnoge stvari u mom životu popravile su se i poboljšale u odnosu na to kada sam krenuo da vežbam i učim. Rezultat je da spontano i sa mnogo ljubavi pružam to što sam do sada naučio. U konstantnom kretanju ne postoji tenzija i stres ili zastoji i blokade na putevima krvi i vitalne energije, u telu tada počinje prirodni proces detoksikacije, oporavka i regeneracije.

RITAM PRIRODE – PULSACIJA

Da li uopšte postoji dobar ili loš pokret? Kako izabrati baš taj neki poseban i izdvojiti ga kada postoji beskonačno mnogo vrsta pokreta kroz koje se telo izražava bilo da je reč o sportu, plesu, borilačkim veštinama ili ma kojoj drugoj vrsti pokreta?

Pokret – dobar ili loš?

Telo samo po sebi ima ogromne potencijale te tako neko kroz trening može dostići da vuče kamion ili kroz istezanje da dobije neverovatnu fleksibilnost tela. Za takve podvige neophodni su volja, disciplina, istrajnost, ali to su samo aspekti u beskonačnoj paleti izražavanja tela kroz pokret. Kako telo ima svoja ograničenja, godine, pol i konstitucija utiču da uvežbavanjem nekog pokreta stignemo samo donekle. Dakle uvežbavanjem možemo dobiti snagu, brzinu ili fleksibilnost, ali, da li postoji još nešto, neki potencijal koji kao takav neotključan spava u svakom čoveku?

Ritam

Da bih bolje objasnio gore navedeno valjalo bi sagledati kretanje ne kao određenu vrstu ili pravac već kao deo celine kojoj čovek već po svojoj prirodi pripada. Drugim rečima tražimo ritam u kojem priroda pulsira.

Ako nije jasan ritam prirode biće dovoljno da se ma gde bili okrenemo oko sebe i posmatramo grane kako se ljuljaju na vetru, talase kako se beskonačno stapaju jedni u druge, bilo koju životinju kako prirodno sledi ritam pulsacije, kao i mnoge druge fenomene u prirodi. Tajna leži u harmoniji suprotnosti. Grane mogu biti veoma snažne ali isto tako kada vetar duva one slede taj ritam i pokazuju svoju elastičnost. Posmatranjem zaključujemo da nije drvo u pravu te da se kreće lepše a i bolje u odnosu na vodu i njene talase već da zajedno poznaju univerzalni zakon kretanja, princip po kojem sve u Univerzumu pleše u istom ritmu stvarajući pritom beskonačnu paletu pokreta. Sam princip ne pripada nekoj određenoj školi ili praksi, zasigurno nije tajna tehnika namenjena samo „odabranima“, ne pripada pojedincu, kao ni svetu reči i oblika već jednostavno JESTE. Intresantno je da to što po rođenju dobijamo kao dar prirode jako brzo već u ranoj mladosti gubimo uslovljenim načinom života i pokretanja tela. Dobra vest jeste da možemo ponovo da se vratimo u ritam po kojem pleše sav živi svet.

Po čemu se razlikuje ritam?

Riba i voda su jedno te se tako riba bez poznavanja sastava vode kreće slobodno i u harmoniji sa svojim prirodnim okruženjem. Tako da je pokret tela i svojevrsni energetski obrazac koji ostavljamo u prostoru kao neku vrstu svojeručnog potpisa. Ono što nosimo u umu i srcu telo oslikava kroz pokret. Drugim rečima stvaramo i u znanju ali i u neznanju, izbor je naš. Sve je stvar frekvencije tako da bi naša spoznaja o principu trebala da krene od stvaranja rezonantnosti između tela i prostora. Um, srce, telo,

senzibilnost svi uslovi su već tu ali ono što nedostaje jeste prisutnost. Pošto ako smo prisutni onda smo budni, svesni smo i osećamo, bez toga vratio bih se na početak teksta i uvežbavanje pokreta za koji su dovoljni volja, disciplina i istrajnost. Dakle, da bismo oslobodili potencijale uma i srca trebalo bi da krenemo od fizičkog dela treninga i dovedemo telo u harmoniju sa silama koje ga okružuju. Da bi telo bilo u stanju opuštenosti trebalo bi kao prvo da stvorimo uslove kroz pravilnu simetriju zglobova što vodi osećaju ravnoteže. Tek kada mozak više ne „juri“ ravnotežu možemo da pristupumo razvijanju mentalno osećajnog potencijala. U Yi Quan veštini to zovemo yinian (unutrašnji vid), razvijanje osećajnog potencijala koji nam omogućava da preko senzorskog sistema tela stupimo u komunikaciju sa Prostorom, postižemo rezonantnost. Sledeći korak bi bio da se sve to prenese u pokret. Drugim rečima namera stvara jasan osećaj kao da se telo kreće kroz vodu, gde pritom telo mora da pravi identičan otpor kretanju vode pa se na taj način stvaraju dve dualne sile koje se pravilnim vežbanjem poklapaju i postaju jedna tj. stvaraju rezonantnost kroz harmoniju suprotnosti. Tada telo u pokretu izgleda kao da pliva u Prostoru. Uslovi za to su tiho u glavi i mir u srcu, početak komunikacije sa Prostorom.

Za kraj ponovio bih da princip nije nikakva forma ili metod. Mnogo puta sam video veoma lepe pokrete kod ljudi ali momenat kada se zada slobodan pokret sva lepota nestaje.

Uzrok tome leži u uvežbavanju a ne razvijanju osećaja kroz pokret. Čak i razvijanje opuštenog pokreta kroz fascije nije deo majstorstva već predstavlja podlogu za početak. Sve ima svoju svrhu i svako ima svoj nivo razumevanja prema trenutnim mogućnostima. Taman kada nešto naučiš već moraš isto i da otpustiš kako bi stvorio prostor za sledeći ciklus. Pravilno učenje vodi slobodi kroz to čime se čovek bavi a ne zaroblljava um u forme i obrasce, dok je ponavljanje formi i obrazaca sa osećajem već nešto drugo. Na taj način udahnjujemo život u to šta radimo. Forma je mrtav pokret, živ pokret je kao reka, večno je nov. Kroz istu reku nikada ne teče ista voda.

VELIKI PUT

„Veliki Put nije težak za one koji nemaju posebnih sklonosti. Ako želiš da spoznaš istinu, ne budi ni za, ni protiv. Nečija borba između onoga što mu se dopada i ne dopada jeste bolest uma. Budi uvek radostan i istinit, bez težnje za aktivnošću i dokazivanjem, budi uvek u jednoti stvari i sva pogrešna gledišta će nestati sama od sebe. Što više misliš i pričaš o tome, to se više udaljavaš od istine. Nemoj tragati za istinom, samo prestani da imaš mišljenje. Kada je um neuznemiren na Putu, ništa na svetu ga ne može povrediti. Mir i nemir potiču od iluzije. Onaj ko zna, shvatiće da je Put tu, pred njim oduvek.“ – Seng Can (jap. Sosan)

 

Ako bih ovo putovanje započeo svojim rečima o tome kako sam ja zakoračio na Put i dodirnuo riznicu znanja, koje jednim delom želim da vam prenesem kroz ovaj tekst, zasigurno bi neko rekao: mlad čovek, a već ima tako visoko mišljenje o sebi. Nasuprot tome, ako bih u svom pisanju stavljao akcenat na to kako sam ja tek učenik, već bi se našao neko ko bi rekao da se velika mudrost skriva iza moje skromnosti. U oba slučaja mentalno opažanje daje unapred definisano mišljenje pojedinca. Da li je mudrac onaj čovek koji zna da priča samo lepe stvari ili, možda, mora da ima dugu belu bradu? Pitam se, da li mudrac može da bude običan čovek pored kojeg prolazimo svakodnevno i kroz kojeg direktno progovara istina, ne primećujući ga zbog zastora koji smo tako gusto vezli kroz tolike godine života, kako bismo definisali i ojačali svoj lični stav kroz ime i prezime glumca na pozornici sveg života?

Znanje nije personalizovano, ne pripada nikome ekskluzivno, a opet je u svakom trenutku dostupno hrabrima, bez obzira na pol i godine starosti, koji su spremni da izvade trn sopstvenog mišljenja na koji smo nagazili još onda kada smo krenuli da se formiramo kao ličnosti, a koji nas sve više žulja kako koračamo kroz život. Upravo je naše lično mišljenje to koje fino i sa puno pažnje neguje bol, ne dajući da rana zaraste i trn sam od sebe ispadne. Umesto jednostavnog rešenja naše mišljenje nam daje mnoštvo opcija, katkad, tako kritikujući sebe upućuje nas na razna mesta u svetu gde bi trebalo da „nađemo“ sebe, pritom, ne dajući ni trenutak slobode našoj pažnji stvarajući tako mentalne okove. Konstantna vezanost naše pažnje za misli stvara poistovećivanje sa istima, čineći tako pojedinca odsutnim, što je temelj sveg neznanja koje ujedno predstavlja i izvor patnje na ovom svetu. Nasuprot tome, spoznaja, kako ju je pojedinac sve više svestan, dozvoljava da se znanje manifestuje i deluje u svetu u kojem živimo. Kada bi svako bio svestan koliko mnogo ima da radi na sebi, ne bi tako olako svoju pažnju posvećivao mislima koje stalno lutaju i bave se nebitnim i prolaznim stvarima. Mnogi ljudi čekaju idealne uslove kako bi počeli da rade na sebi. Jedni kažu: „Kada bih imao više vremena, odmah bi se posvetio radu na sebi“, dok drugi koji, pak, imaju dosta vremena, kažu: „Samo da rešim svoju ekonomsku situaciju i počinjem istog momenta da radim na sebi“. Nikada se neće stvoriti baš idealni uslovi za rad na sebi, to je samo misaona igra iluzije.

Znanje leži u tišini

„Znanje oduvek leži u jednoti i tišini, dok neznanje pravi ogromnu buku kako bi privuklo i rasulo pažnju na mnoštvo nebitnih stvari uzrokovanih prostorom i vremenom”

Istinsko znanje ne leži u prikupljanju gomile informacija ili prepričavanju tuđih mudrih reči; za naše lično mišljenje to jeste veoma bitno pošto je um taj koji ne prihvata da je sve znanje u jednostavnosti. Umu je potreban predstavnik koji ga poistovećuje sa nekom idejom i koji će ujedno da mu govori ono šta um želi da čuje, bilo da je reč o nekoj ideji, grupi ili pojedincu. Znanje oduvek leži u jednoti i tišini, dok neznanje pravi ogromnu buku kako bi privuklo i rasulo pažnju na mnoštvo nebitnih stvari uzrokovanih prostorom i vremenom.

Iako sin velikog čoveka i učitelja Maria Topolšeka, znanje nisam mogao da dobijem na poklon već sam morao da prođem kroz mnoštvo teških situacija kako bih zaslužio da počnem sa učenjem. Moj put je, naravno, umnogome obeležila i moja majka. Sa svim mojim manama, velikom milošću sam dobio priliku da učim i da kroz to odgovorno služim drugima. Početak učenja obeležile su mnoge teškoće. Dešavalo se čak i da su neki ljudi na mene gledali kao na lošu kopiju svoga oca. S druge strane, stvarao sam sebi pritisak i postavljao visoke ciljeve, kao da bi to trebalo da mi ubrza proces učenja. Očekivanja su bila velika, daleko iznad mojih mogućnosti. Nasuprot tome, nikada nisam trpeo pritisak kako moram biti dobar u vežbanju, niti sam bio navođen da nešto moram raditi, kao što ni moje mane nisu bile osuđivane. Uvek mi je sve bilo pruženo kao mogućnost ličnog izbora. Malo toga je ukazivalo da ću krenuti napred, a opet mi je ukazano poverenje za mnoge stvari. Tada mi je sve to izgledalo poprilično besmisleno. Dosta godina je prošlo dok nisam shvatio šta znači, spontano i bez napora, posvetiti svoju pažnju u delovanje s ljubavlju. Da nije bilo tako, ne bih imao dobru podlogu za dalji rad. Znajući kakav sam bio, razvio sam osećaj i empatiju prema drugim ljudima i njihovim problemima. Trudim se da radim na sebi kako bih to što naučim mogao s ljubavlju da podelim i sa drugima i na taj način opravdavam poverenje koje je i meni bilo ukazivano mnogo puta. Veliki broj ljudi je sklon osuđivanju i kritikovanju, počev od drugih ljudi, pa sve do sveta u kojem živimo. Uglavnom je tu kraj njihovog delovanja. Ako već neko primećuje da nešto nije u redu, zašto onda svojim ličnim delovanjem ne učini ovaj svet lepšim mestom u okviru svojih trenutnih mogućnosti? Kako onda treba delovati?

Alat za remek-delo života

„Kada bi svako bio svestan koliko mnogo ima da radi na sebi, ne bi tako olako svoju pažnju posvećivao mislima koje stalno lutaju i bave se nebitnim i prolaznim stvarima”

Sada ću vam otkriti tajni recept koji se nije menjao vekovima, a isto tako uspešno može da se primeni i danas, tako da pažljivo pratite tekst. Pronađite alat koji će vam pomoći na vašem putu. Ostavite svoje misli i ideje po strani i poslušajte svoje srce, ono zna put. U ovom receptu neophodan sastojak čini i vest majstor koji će vas uputiti u rad sa alatom. Veštom majstoru nije potrebna gomila svakojakog alata kako bi stvarao umetnost, već je kadar da sa par alatki stvori remek delo. Kao i svaki drugi alat, ukoliko ne znate da rukujete njime, iako je možda najbolji na svetu, uopšte neće poslužiti svojoj svrsi. Svaki dobar alat iskovan je u istom izvoru. Alati kojima se ja služim su tai či (Tai Chi), veština spontanog kruga, i čuan (Yi Quan), ali to mogu biti i druge lepe veštine koje oplemenjuju čoveka kao što su muzika, ples, slikarstvo… Jednostavno, budite srećni što vam se pružila prilika da učite i neka vaš rad bude iskren i od srca. Tek tada ćete znati kako da poštujete mogućnost koja vam se pružila odakle će se dalje, spontano, roditi i vaša disciplina kao i volja, tako da vam nikada neće biti teško da radite. Posvetite svoj rad i nesebično pružajte drugima znanje koje ste stekli. Gajite veliko poštovanje prema ljudima koji su svetlost prenosili kroz vekove i održali pravo znanje sve do naših dana, bez obzira na okolnosti u kojima su živeli. Lako je raditi sa ljudima koji to žele, ali posvetite u mislima ljubav i mir ljudima koji vas ne razumeju, pa možda zbog toga čak i kritikuju ili osuđuju. Dajte se nesebično u tome što radite, ali ne očekujte niti iščekujte rezultate. Neka vaš rad bude posvećen od srca.

Mnogi ljudi se trude, možda čak u ovom trenutku idu i pogrešnim putem. Nemojte im nametati svoje mišljenje niti ih osuđujte, poštujte ih i dozvolite im da sami steknu uvid, budite ni za, ni protiv. Ako ste iskreni u tome šta radite, rezultati ne mogu da izostanu. Vaša promena će biti primer koji će i drugi rado da slede i to spontano. Svako iskren dobija mnogo više nego što bi on to sam mogao i da zamisli. Neka se stvari dešavaju spontano, kao što i cvet sam iznikne iz semena. Vi samo zalivajte cvet. Kada dođe vreme za to, seme cveta, vetar će bez napora da ga rasprši po livadi. Neka vaš um bude kao um učenika koji je kao list belog papira po kojem tek treba da se piše. Onaj ko ima previše svojih ideja nema šta da nauči pošto se već predstavlja kao znalac.

Ako ste iskreni u tome šta radite, rezultati ne mogu da izostanu. Vaša promena će biti primer koji će i drugi rado da slede i to spontano

Put koji počinje srećom

„Neka se stvari dešavaju spontano, kao što i cvet sam iznikne iz semena. Vi samo zalivajte cvet“

Na kraju, ovo naše putovanje, završio bih rečima koje je učitelj moga oca njemu uputio, evo sada već ima skoro pola veka od tada, „vežbaj i telo će ti samo davati odgovore“. Iskreno poštujući, moj otac je sledio te jednostavne reči i postigao, kako i sam kaže, mnogo više nego što je mogao i da zamisli. Mnogo puta iste reči su i meni bile upućene. Verujem da tradicionalni koncept učitelj i učenik ne postoji na način kako to mnogi doživljavaju. Učitelj nije superčovek, već je, naprotiv, svojom iskrenošću i posvećenošću, radom i trudom spoznao deo beskonačnog znanja i njegova dalja uloga je da osvetljava put drugim ljudima koji su dovoljno hrabri da kroče na stazu srca. Sam učitelj ne pruža nešto što učenik nema i sam, već je učenik samo u tom trenutku nesvestan toga zbog gomile misaonih procesa kojima se bavi i sa kojima se poistovećuje, te mu je neko potreban kako bi mu osvetlio put. Znanje ne pripada ni učitelju ni učeniku, pošto je znanje bilo tu i pre njih, a biće tu i posle njih. Znanje im je samo omogućilo da uvide i spoznaju celinu. Svako ko veliča i poredi svoje znanje sa drugima, zasigurno ne zna baš ništa. U ovom trenutku, naše putovanje se ovde završava kako bi možda upravo započelo neko novo. Malo bi bilo reći hvala na vašem vremenu koje ste odvojili da biste pročitali ovaj tekst i učinili me srećnim. Možda je upravo toliko vremena i truda potrebno da biste i nekog drugog učinili srećnim. 

„Neka vaš um bude kao um učenika koji je kao list belog papira po kojem tek treba da se piše. Onaj ko ima previše svojih ideja nema šta da nauči pošto se već predstavlja kao znalac”

• Tekst objavljen u januarskom broju magazina Sensa 2016. godine

ŽIVOT JE POKRET

Da bismo razumeli uticaj pokreta na psihičko i fizičko zdravlje čoveka, moramo prvo da shvatimo uzajamnu povezanost čoveka i univerzuma, odnos manjeg izvora energije koji teži da se sjedini sa većim, kao kap vode koja čini jedan delić okeana. U osnovi svakog pokreta se krije večna igra širenja i skupljanja, dve suprotnosti koje svojim preplitanjem u harmoniji čine pulsaciju. Pulsacija  predstavlja sam ritam života gde, kao i u filharmoniji pod dirigentskom palicom, učestvuje mnoštvo instrumenata koji stvaraju predivnu i jedinstvenu melodiju. Nasuprot tome, dovoljno je da jedan instrument naruši harmoniju celokupnog orkestra, gde se slikovito prikazuje kako uticaj jednog problema može da naruši kompletno zdravlje čoveka.

 *Tekst objavljen u novembarskom broju magazina Sensa 2015. godine

* Fotografije načinila: Slađana Stanković 2011. godine

Harmonija kretanja dve suprotne sile u prirodi kao što su smena dana i noći, toplote i hladnoće, samo su neki od primera koje posmatranjem možemo videti u svemu, a koji su naveli filozofa Fu Hija da još negde oko 2000. p.n.e. postavi teoriju o jin i jang energijama. Odlike jang energije su kretanje i spoljna centrifugalna sila, muški (+) princip, dok su odlike jin energije mirovanje i unutrašnja centripetalna sila, ženski (-) princip. Prema jednoj staroj legendi sve je bilo tama. Prošli su milioni godina nakon što se odjednom pojavila svetlost, vuđi – iskonska sila univerzuma. Nakon toga, iz vuđija nastaju dve suprotne sile jin i jang, koje, kada su se pokrenule, u svom beskonačnom prožimanju i dualizmu, stvaraju harmoniju svega postojećeg, taiđi. Jedan lep primer dualizma i preplitanja energija u prirodi može biti sunce, koje u podne u svom zenitu toplote i svetlosti, istovremeno predstavlja i početak sutona. Kada kretanje jin i jang posmatramo dvodimenzionalno, videćemo ih u njihovom kruženju, obmotavaju se, dok ćemo ove sile, posmatrajući ih u tri dimenzije, videti kao kretanje spirale. Manifestaciju spiralnog kretanja možemo videti u mnogim elementima prirode, od galaksija u svemiru, do tornada i nekih drugih oluja, oblika morskih školjki, čak i u sitnim spiralama naše DNK, gde se vidi isti princip.

Jedinstvo čoveka i univerzuma

Sve što su veliki ljudi otkrili posmatranjem i ostavili iza sebe, u dobru, generacijama koje dolaze, nauka je počela da dokazuje početkom prošlog veka. Maks Plank, jedan od začetnika kvantne fizike, utvrdio je eksperimentima da prazan prostor vrvi od aktivnosti. Kvantni fizičari su taj prazan prostor nazvali polje nulte tačke (vuđi). Energija nulte tačke je potencijalna virtualna energija koja ispunjava univerzum, beskonačna sila i inteligencija, sveprisutna, koja nema ni oblik ni frekvenciju, koja u sebi ima sav potencijal i znanja svih frekvencija, potrebnih za stvaranje savršenstva opšte kreacije. Pulsacija, ili talas, osnovna je karakteristika polja nulte tačke. Neprekidan ciklus konekcije čoveka i polja se dešava preko uma i osećaja, preko tela kroz pokret, preko disanja i prisutnosti, širenja i skupljanja, što predstavlja pulsaciju uma i tela. To je konekcija i jedinstvo čoveka i univerzuma.

Lako je pričati o harmoniji i jedinstvu, ali jako mali broj ljudi stvori uslove da kroz svoj svakodnevni i iskreni rad na sebi spozna dublje znanje. Rad na sebi nije igra, već odgovorno zahteva čoveka u potpunosti, naročito važi za one ljude koji su svojim načinom razmišljanja i svakodnevnim navikama stvorili sebi problem. Veliki problem leži u odsutnosti uma čoveka koji kroz filter svog ega provlači svaku ideju, utisak i impresiju i tako sebe razdvaja od ritma pulsacije života. Svaki dan je mogućnost za nove promene, kada biramo da li ćemo da kultivišemo svoju silu ili svoje slabosti, da li ćemo da razvijamo svoje znanje i kreativnost, ili ćemo pogrešnim navikama da hranimo svoje neznanje. Sredina ne postoji. Jedno je šta čovek misli o sebi, a drugo je šta on zaista jeste. Kao što smo već rekli, neprekidan ciklus konekcije čoveka i polja se dešava preko uma i osećaja, preko tela kroz pokret, tako da je pokret tela kao otvorena knjiga, govori o trenutnim mogućnostima i slabostima čoveka, više nego što bi to moglo da se izrazi sa hiljadu reči.

Život je reka koja teče

Jedna mudra izreka kaže: „Život je pokret“, teče slobodno kao reka.

Mentalno-emocionalne blokade izazvane stresom, ili nekom drugom traumom, prikazuju se kao kruta blokirana tela, koja se kroz pokret doslovno bore sa silama koje nas okružuju, umesto da budu u harmoniji sa njima. Teški pokreti puni zaustavljanja pokazuju odsutnost i razdvojenost tela od uma, što dalje vodi ka rušenju prirodne simetrije tela koje, nakon nekog vremena, sve više pokazuje znake opterećenja kao što su slabija cirkulacija, kraće disanje, bolovi u telu različite prirode, depresije, anksioznosti i mnoga druga loša emocionalna stanja. Za primer slobodnog pokreta tela, u harmoniji sa silama koje nas okružuju, uzećemo pticu koja kada bi se kretala teško, kao što to većina ljudi čini, nikada ne bi poletela. Jedna mudra izreka kaže: „Život je pokret“, što znači da je život večno nov, teče slobodno kao reka, ali kada bi se tok reke zaustavio, nastala bi beživotna bara. Samo ponavljanje forme nekog pokreta neće dati skoro nikakve rezultate po zdravlje čoveka. Da bismo izbegli mehaničko ponavljanje pokreta, potrebno je da pomoću našeg osećaja, vođenog prisutnim umom, damo pokretu život kako bi se telo kretalo u harmoniji sa silama koje nas okružuju. Nasuprot tome, slobodan pokret je pun života. Energija, cirkulacija krvi, disanje kao i svaka ćelija pulsiraju ritmom života, ukazujući na prisutan, stabilan um, dobro povezan sa telom. Taiđi kod čoveka predstavlja izbalansiran odnos između „yi” namere uma koja je u Kini, još u davna vremena, simbolički prikazana kao majmun, pritom poredeći haos izazvan neprekidnim misaonim tokom sa majmunom koji stalno skače sa grane na granu, i „xin” emocionalnim umom, prikazanim kao konj, predstavljajući pritom snažnu ali ujedno i veoma stabilnu životinju.

Kroz san, um i telo se odmaraju i obnavljaju energiju izgubljenu tokom dana. Tada moždani talasi rade na frekvenciji između sedam i osam Hz. Interesantno je da se um i telo oporavljaju tokom sna, pošto je san jedino stanje svesti, kada ne postoji personifikacija svog ličnog ja, a naučnici su kroz brojna istraživanja otkrili i da najčešća geomagnetna frekvencija zemlje iznosi oko sedam – osam Hz i da odgovara životu svih živih bića.

Čitavo naše telo je napravljeno kao savršeni, fino usklađeni, osećajni receptor za prikupljanje informacija. Svaki delić naše kože ima receptore za dodir, pritisak, toplotu i hladnoću, bol, položaj i kretanje tela u odnosu na gravitacionu silu Zemlje. Pokret tela u prostoru šalje niz informacija i impulsa prema mozgu, obaveštavajući ga o svim promenama položaja tela, a naročito o poziciji glave u prostoru. Svako kretanje je senzorno motorički doživljaj koji je povezan sa ličnim razumevanjem okoline i fizičkog sveta iz kojeg učimo. Prvo naše stvarno upoznavanje sa svetom koji nas okružuje počinjemo pokretom, odnosno puzanjem. Cela struktura mozga je neraskidivo povezana sa mehanizmom kretanja tela, a mreže neurona jačaju, rastu i šire se, zahvaljujući pokretu i učenju, a ne sedenju ili ležanju.

Pokret je vibracija, odnosno delovanje koje nastaje kao rezultat prilagođavanja mozga frekvencijama kojima je telo izloženo u određenoj situaciji. Naše telo služi za kreativnu manifestaciju naših misli u materijalnom svetu. Odsutan um deluje kao auto-pilot koji upija sve iz okruženja, čineći reakciju tela u datom momentu automatskim doživljajem nekog od emotivnih stanja, kao recimo što svakodnevna medijska izloženost sve većeg broja ljudi pričama o bolestima koje će da unište čovečanstvo, priča o ekonomskim krizama, ratovima, kriminalu, klimatskim promenama itd., stvaraju jednu inteligentnu frekvenciju haosa, koju većina ljudi nesvesno hrani svojim mislima i pričama, pružajući joj plodno tle da se sve više širi i jača.

Pokret usklađuje um i srce

Neprekidan ciklus konekcije čoveka i polja se dešava preko uma i osećaja.

Kada počnemo lično da doživljavamo i sebično prisvajamo ljude, predmete i događaje, okrećemo leđa večnoj ljubavi iz koje smo nastali i onda naše telo, kao fino podešeni instrument pomoću kojeg učimo sve više teži jednoj od dualnih sila (bes, mržnja i drugo kao jang princip, ili, psihofizički kolaps, stanje depresije kao jin princip) zaboravljajući svoje poreklo. Znanje leži u ljubavi, a sama ljubav jeste jedinstvo sa svime. Pokret je samo fini instrument kojim usklađujemo naš um i srce sa beskonačnom pulsacijom života. Onaj ko ovo razume pomiriće se sa sobom i zahvaliti svima koji su mu kroz razne događaje u životu pružili mogućnost da uči, i zamoliće za oproštaj zbog svog neznanja.

Pulsacija je kada se telo i univerzum kreću istim ritmom, istovremeno se šireći i skupljajući u svim pravcima kao balon koji se u svakom trenutku ravnomerno širi prilikom naduvavanja. Da bi se to desilo, potrebno je da se prvo uspostavi red u umu, kako bi bio u stanju da uz pomoć osećaja oslobodi telo tenzije i povrati prirodnu simetriju zglobova. Kada se to desi spremni smo da napravimo korak dalje i koristimo telo kao fini receptor za dekodiranje sve finijih frekvencija u prostoru. Osećanjem sve finijih frekvencija mozak uči da dekodira i pomoću osećaja proizvede što veći spektar rezonance tela u kretanju, od ekstremne relaksacije do ekstremne brzine. Iz gore navedenog, možemo zaključiti da se osnovna rezonanca pokreta može koristiti, kako u terapeutske svrhe, tako i za postizanje što boljih rezultata u sportu ili u nekoj veštini. Fizički trening predstavlja samo jedan smer sile, tenziju, što znači da nema pulsacije. Kroz takav trening, uvežbavanjem tela ruši se prirodna simetrija, zglobovi su pod sve većim opterećenjem i zbog intenziteta treninga jako brzo popuštaju i tako nastaju povrede. Kako nema osećaja u pokretu, mišići se bore da telo održe uspravnim, što jako brzo dovodi do tenzije i anaerobnog treninga u kojem telo ostaje bez kiseonika, što srce nadoknađuje svojim sve bržim otkucajima, čak i do sto šezdeset otkucaja u minuti. Nakon takvog treninga, telu je potrebno veoma mnogo vremena da bi se oporavilo. Rezultat toga je prosečan „vek“ sportiste na Zapadu od tridesetak godina starosti, dok na Istoku nije retkost videti ljude u poodmaklim godinama kako aktivno treniraju i uče iz pokreta. Pravilan pokret neguje sam koren života pa tako od njega mogu imati koristi svi, kako oni koji žele da poboljšaju kvalitet svog života, tako i oni koji se bave sportom ili nekom veštinom. Jedan princip je u svemu i sve je u jednom principu, tako da učenje treba da počne od jednostavnih, a istovremeno mudrih pokreta, dostupnih svima, a naročito ljudima koji već imaju problem i nemaju vremena da izučavaju komplikovane sisteme i vežbe.

Trudio sam se da svojim skromnim znanjem napišem ovaj tekst u želji da doprinesem u dobru ljudima i posvećujem ga svom ocu i svim učiteljima koji su svojim nesebičnim radom održali svetlost u ovom našem lepom svetu kao i onima koji su to nekada činili.

BOSONOGI LEKAR, RATNIK BEZ ORUŽJA

*Intervju objavljen u oktobarskom broju magazina Sensa 2015. godine

Život je pokret koji odlučuje o zdravlju, emocijama, psihi, optimizmu, mudrosti i inteligenciji, sili donošenja odluka, radosti i sreći. Život je harmonija i konekcija Čoveka, Zemlje i Neba, udah i svesnost sadašnjeg trenutka. Kako to da postignemo, preventivom i samostalno, govori nam Mario Topolšek.

Prvi savet u vežbanju dobio sam 1975. godine na Okinavi, u Japanu. Na Okinavu sam došao čista srca i sa iskrenom namerom da učim veštinu „ždrala, zmaja i tigra“. Uporno i disciplinovano sam vežbao, a moj učitelj Kanei Ueči, jednog dana mi je rekao: ‘Mario San, samo vežbaj, uporno, sa voljom, disciplinom i poštovanjem, a jednog dana će ti samo telo reći da li si zaista naučio’. U tih nekoliko reči mog učitelja, moj um i telo su dobili impuls-informacije, koje su potrebne svakom iskrenom praktikantu bilo koje veštine koja postoji. Da sam na Okinavu došao zatvorenog uma i srca, ne bih bio sposoban da primim transfer znanja koji se desio u tom trenutku. Verovatno bih odavno prestao da vežbam, ostajući negde na periferiji znanja i života samog. Treba razumeti da mi jesmo ili nismo, da ne postoje kompromisi, slabosti i kombinacije (manipulacije)“, priča Mario Topolšek, učitelj i osnivač škole Ueči rju karate, tai či čuana i čuana, koji je doneo ove plemenite veštine i zahvaljujući intuiciji i predanom radu ustalio na našim prostorima. Biografija odlučnosti, istrajnosti, rada, predanosti i iskustva ispisana je na njegovom licu, u pogledu koji obuhvata, analizira, razume, ali i prihvata. Prolazeći 50 godina vežbanja, treniranja, hrabrosti da se ide autentičnim putem i putem poverenja, Mario Topolšek zna da je Put, ma koliko težak i izazovan, Put Srca jedini pravi i vredan življenja. I da je za svakog unikat. I da svako njime treba da krene kada je spreman. Jer samo tada će sve lekcije doprineti razvoju svesti ne samo pojedinca, već i čovečanstva.

„Nekada, u staroj Kini, postojali su ljudi koje su nazivali ‘bosonogi lekari’. Oni su obilazili udaljena planinska sela da bi pomagali ljudima svojim znanjem iz terapeutskih vežbi chigonga (čigong – veština vitalne životne energije), lekovitim travama, masažom energetskih tačaka i akupunkturom (tretman iglama). U to vreme smatralo se da je najbolji ‘bosonogi lekar’ onaj koji nije imao nijednog pacijenta. To znači da ih je mudro savetovao kako da prirodno održavaju svoje dobro zdravlje…“

Predan rad učitelja Maria Topolšeka obeležen je brojnim međunarodnim priznanjima za širenje i podučavanje izvornih veština kako kod nas tako i u svetu. Autor je i pokretač mnogih projekata i seminara koji se održavaju po Evropi. Danas živi i radi u Češkoj, direktor je Evropske ueči karate federacije (Europian Uechi Karate Federation, EUKF) i Internacionalne Taičigong Akademije (International Taichigong Academy , ITA).

„Trebalo bi znati da je život slobodan, da teče, da je večno nov i da se sam obnavlja. Ostvarenje naše radosti, sreće i blagostanja, zdravlja i dugovečnosti zavisi od puta naših misli, želja i ambicija, naših vrlina i osećanja, od kvaliteta i čistoće osnovnih supstanci – energije hrane, vode i vazduha“, napisao je učitelj Topolšek povodom objavljivanja prve knjige Spontani krug – put zdravlja i veštine. Ove godine, povodom 50 godina rada, objavljena je i treća knjiga Razvijanje unutrašnjeg znanja koja nam takođe pomaže da poboljšamo i proširimo kreativne mogućnosti i sposobnosti svog uma i tela, da živimo kvalitetnim životom punim lepote, radosti, sreće, da dostignemo dugovečnost i postignemo jedinstvo uma, energije i tela. Sa željom da spoznamo Sebe i svoju prelepu riznicu znanja, ovaj intervju nam je dar i uputstvo kako da se ukorenimo u miru i rastemo putem srca.

Godinama proučavate drevne veštine i znanja iz borilačkih veština koja ste objedinili i usmerili ka unapređenju ljudskog zdravlja i poboljšanju kvaliteta života. Mudrosti ovih plemenitih veština ste zahvaljujući intuiciji i predanom radu doneli i ustalili na našim prostorima kada su bile vrlo malo poznate i priznate. Koliko su ljudi tada zaista, duhom, umom i telom primali znanja, a koliko im se danas posvećuju? Da li su sada površniji, želeći brže rezultate, ili predaniji, osećajući pritisak novog ubrzanog doba?

Pre pedeset godina, kada sam počeo da vežbam i učim veštinu, bilo je drugo vreme i ljudi su bili drugačiji, ali je uvek bilo onih koji su želeli brz uspeh, bez namere da zaista nauče. Borilačka veštine karate je bila popularna među mladim ljudima, tako da su je u svetu vežbali milioni ljudi. Karate je na Zapadu predstavljen kao sportska disciplina, što je mene navelo da sledim svoju intuiciju i otputujem na Istok da učim veštinu. Današnjim ljudima je sigurno vrlo teško da se posvete sebi jer žive ubrzanim i vrlo stresnim stilom života. Većina ljudi svih generacija je odsutna ‒ živi na mehaničkom „autopilotu“ života, a to znači da nemaju mogućnost bilo kakve pozitivne promene u svom životu, nemaju mogućnost regeneracije i detoksikacije svog uma, emocija i fizičkog tela. Ukratko: izabrali su da budu „žrtve“ svojih pogrešnih navika i načina života koji žive ‒ a posledica toga je mnogo patnje i bolesti!

Čovek je stvorio i živi u negativnom polju navika i obrascima straha, nesigurnosti i konstantnog stresa. Te negativne rezonance narušavaju pravilne funkcije mozga i emocija na vrlo dubok način, a da toga većina nije svesna. Trebalo bi znati da sve leži u svesti čoveka koji je ograničen ili neograničen, u neznanju ili znanju, blokiran ili slobodan. Sve je onako kako čovek misli, želi i oseća. Pa ipak, nije sve tako crno, mislim da se čovečanstvo polako budi. Postoji sve veći interes o spoznaji sebe i aktiviranju svojih prirodnih potencijala.

U Vašoj novoj knjizi „Razvijanje unutrašnjeg znanja“ bavite se spoznajom (samog sebe) alhemije i savršenstva f izičkog tela, koje predstavlja pravu riznicu znanja. Na koje načine možemo spoznati Sebe, svoje prirodne potencijale i mogućnosti?

Sebe, svoje prirodne potencijale i mogućnosti možemo spoznati kroz svoje telo, koje je savršen mehanizam stvoren za kretanje i održavanje samog korena života. Ono je živa riznica znanja koju treba spoznati, osećati i razumeti, jer se u njemu nalaze sve informacije našeg kreativnog života ‒ od krajnjeg neznanja do beskonačnog znanja, a što je, mislim, i svrha čovekove egzistencije. Ljudsko telo u pokretu jednostavan je test ‒ lični identitet ‒ rezonanca svakog čoveka i njegovih mentalno-emocionalnih sposobnosti, njegovih energetsko- fizičkih sposobnosti, koje on pokazuje u sadašnjem trenutku. Pokret ljudskog tela ne laže. On pokazuje istinu i trenutno stanje na svim nivoima, pokazuje ko smo mi zaista u ovom trenutku života.

“Trebalo bi znati sve leži u svesti čoveka koji je ograničen ili neograničen, u neznanju ili znanju, blokiran ili slobodan. Sve je onako kako čovek misli, želi i oseća”

Zbog pogrešnih uverenja mnogi ljudi zanemaruju ili odbacuju svoja tela, koja ih tako verno služe ceo život. Potrebno je shvatiti da uspešna i prirodna upotreba uma i tela kao celine u bilo kojoj postojećoj metodi i disciplini vežbanja, kao i u svakodnevnom životu, zavisi od svesnostii osećaja, a što stvara prisutnost, od finog senzoričkog sistema propriocepcije, koji neprekidno usklađuje svaki delić našeg tela prema našim potrebama. Takođe bi trebalo znati da je telo važno, s obzirom na to da kroz njega prolaze sve transformacije učenja i znanja na fizičkom, energetskom i spiritualnom nivou spoznaje. Ta naša sposobnost je prisutna u svakom trenutku života ‒ učenje i spoznaja naših prirodnih potencijala i mogućnosti nikada nikome nije bila zabranjena, samo moramo to iskreno hteti. Najveće znanje koje postoji na svetu je spoznaja Sebe, jer bez te spoznaje, čemu bi služilo svo znanje i informacije koje postoje na svetu!?

Vaša nova knjiga, kao i prethodne „Spontani krug – put zdravlja i veštine“ i „Put savršenog čoveka“ obiluje korisnim, praktičnim i primenjivim savetima i vežbama i za one koji nisu vežbači tai či čuana i borilačkih veština, a žele da rade na sebi i unaprede svoje znanje. Kako biste predstavili ono što ste želeli da poručite novom knjigom? Šta je to što želite da probudite kod čitalaca? Šta biste najviše voleli da čitaoci prihvate, usvoje, primene i neguju iz vaše nove knjige?

Moja nova knjiga izašla je povodom mog pedesetogodišnjeg rada, vežbanja, istraživanja i prenošenja terapeutskog i borilačkog aspekta veštine. Ova knjiga sadrži mnogo dobrih informacija, malo poznatih, a možda i nepoznatih, o kvalitetno ispunjenom životu, o preventivi, o tome kako pozitivno rešiti probleme spoznajom i otklanjanjem njihovog uzroka. Bio sam mnogo puta u Japanu i Kini gde sam učio i usavršavao svoja znanja, tako da ova knjiga sadrži izvorno znanje o esenciji veštine života u harmoniji sa energijama Zemlje i Neba. Takođe, ona sadrži koncentrat osnovnog principa ujedinjenja uma-svesti, emocija-osećaja sa fizičkim telom u sadašnjem trenutku. A sve to navedeno sadrži transformaciju čoveka po beskonačnoj skali, od krajnjeg neznanja do beskonačnog znanja i spoznaje samog sebe, jer spoznaja Sebe je jedino što Jeste, a sve ostalo je prolazna iluzija u dualnoj suprotnosti. Nekada, u staroj Kini, postojali su ljudi koje su nazivali „bosonogi lekari“. Oni su obilazili udaljena planinska sela da bi pomagali ljudima svojim znanjem iz terapeutskih vežbi chigonga (čigong ‒ veština vitalne životne energije), lekovitim travama, masažom energetskih tačaka i akupunkturom (tretman iglama). U to vreme smatralo se da je najbolji „bosonogi lekar“ onaj koji nije imao nijednog pacijenta. To znači da ih je mudro savetovao kako da prirodno održavaju svoje dobro zdravlje. Zahvalni ljudi, oni koji nisu imali zdravstvenih problema, na prozorima svojih kuća ostavljali su im hranu ili poneki novčić, ko je već šta imao. Ova moja nova knjiga predstavlja nešto slično onome što su prenosili „bosonogi lekari“. Ona savetuje kako da u potpunosti prihvatite sebe onakvim kakvim zaista jeste ‒ bez lažnih projekcija ego-uma, kako da promenite pogrešna uverenja o sebi i svetu oko sebe. Ona govori o odgovornosti, poštovanju i ljubavi prema sebi.

 Ako smo prisutni u jedinstvu i tišini svog uma i tela, tada sve držimo u Jednom, a tada možemo slediti prirodan put alhemije života i veštine. Kako možemo biti prisutni u jedinstvu i tišini uma i tela?

Na Zemlji gde živimo postoji linearna dualnost svih postojećih stvari, kao na primer: svetla ili tamna strana, dan ili noć, leto ili zima, žena ili muškarac, ljubav ili mržnja, sever ili jug… Ta dualna suprotnost je, izgleda, osnovni test u školi Zemlji, koju treba da spoznamo, razumemo i rešimo. To je, izgleda, osnovni problem koji vekovima stvara zabunu i nerazumevanje u umovima ljudi koji vežbaju neku od postojećih metoda fizičkog, energetskog i spiritualnog pravca. Shvatimo, u dualnoj ograničenoj suprotnosti ništa ne funkcioniše dobro i pravilno ‒ sve je razdvojeno. Um je pun haotičnih misli, srce je nemirno i puno haotičnih osećaja i emocija, fizičko telo je razdvojeno i blokirano, puno tenzije i stresa, funkcije mozga su razdvojene ‒ linearni um nije ni svestan da ima telo, i da ne nabrajam dalje. U toj gruboj rezonanci suprotnosti moguće je mehanički ojačati telo (mišiće), kao i dobro razgibati i razvući svoje telo. Pitanje je: kako u gustoj i gruboj rezonanci dualne suprotnosti ‒ što predstavlja neznanje, sa ograničenim formama i raznim metodama, spoznati sebe i svoj beskonačni potencijal?! To je nemoguće u dualnoj rezonanci, ali ako imamo ispravan metod, on će nam pomoći da spoznamo i razumemo kako da svoj um i telo podignemo na viši nivo, gde je Sada, gde je tiho u umu i mir u srcu. Kada smo prisutni i spoznamo Sada, tada sve držimo u Jednom, a dualna suprotnost (neznanje) jednostavno nestane. Kada u prisutnosti osećamo svoje telo, u njemu se stvara osećaj dubinske relaksacije, rezonanca moždanih talasa je 7-8 Hz, što je rezonanca mira, relaksacije i odmora, a to je uslov da proradi savršena laboratorija vašeg tela i da mu omogući regeneraciju i detoksikaciju, razmenu unutrašnje guste, istrošene i bolesne energije sa spoljašnjom svežom i beskonačnom energijom prostora ‒ koja samo čeka da otvorite svoj blokirani um, osećaj i telo, i tako joj dozvolite da uđe. To je karika koja nedostaje u spoznaji i razumevanju ljudi ‒ jednostavno, zar ne?

Na koji način se znanja i veštine stečene praktikujući Yiquan mogu primeniti na svakodnevni život i situacije?

U dualnoj suprotnosti funkcija linearnog uma čovek sve razdvaja, tako da su terapeutske veštine jedno, borilačke veštine drugo, energetske veštine treće, upotreba svesti četvrto, upotreba emocija i osećaja peto… Na taj način su koncipirani mnogi metodi i pravci koji se vežbaju u svetu. Kako čovek u dubokoj razdvojenosti uopšte može da spozna, razume i nauči nešto!? Sve gore navedeno trebalo bi da bude u jednom. Kada bismo mogli da pogledamo u unutrašnjost našeg tela, videli bismo da je ono Veliki ratnik-borac i terapeut u jednom, od samog početka našeg života pa sve do kraja. Ono se neprestano bori protiv virusa, bakterija, mikroba, parazita svih vrsta, kancerogenih ćelija, i svih štetnih stvari koje napadaju i ugrožavaju zdravlje našeg tela koje nas zaista voli i štiti. A kako čovek odgovara na tu ljubav svog tela? Trudi se da svojim pogrešnim životnim navikama i uverenjima stvori što više destrukcije u svom telu, da ga što više ometa u njegovim funkcijama zaštite i ljubavi! Da li je to normalno? Ako razumete borilački i terapeutski aspekt svog tela koji se nalazi u Jednom, stupili ste na stazu ratnika, spoznaje i razumevanja samog Sebe, a tada će malo ko uspeti da vas pobedi. Yiquan od samog početka vežbanja uči ujedinjenu veštinu uma i tela, vitalne energije i spirita ‒ kako držati sve u Jednom, i kako to primeniti u svim situacijama svakodnevnog života.

Šta može da nam bude motiv i vodilja u trenucima kada se suočavamo sa izazovima?

Kada se u svakodnevnom životu suočite sa izazovima i problemima bilo koje vrste ‒ jednostavno budite prisutni u tišini svoga Bića. Rezonanca sadašnjeg trenutka predstavlja mir i tišinu, to je mesto gde vladaju savršeni red i harmonija sa svime postojećim. To je mesto gde gruba rezonanca haosa i problema dualnog sveta nema pristup, to je mesto gde ste zaštićeni. Kada ste prisutni i osećate, vi ste automatski ukorenjeni ‒ centrirani (mentalno i fizički), a to znači da je i rezonanca problema takođe ukorenjena. Ako se to dogodi, negativna rezonanca problema menja svoju frekvenciju u pozitivnu. Još davno je Nikola Tesla rekao da oscilacija jačeg polja prekriva slabije polje, a kada se to desi slabije polje (problemi i izazovi) počinje da osciluje pozitivnom pulsacijom silnijeg polja. Ne zaboravite, vi ste ratnik!

Naš učitelj Mario Topolšek – 50 godina predanog rada

Mario Topolšek počinje svoj put izučavanja borilačkih veština 1965. godine u „Karate Club de France“ kod Taiji Kase Sensei-a. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, Mario Topolšek odlazi na Okinavu gde postaje učenik Kanei Uechi Sensei-a, čuvenog karate učitelja, 10. DAN Uechi karate škole.

Mario Topolšek osniva jednu od prvih Uechi ryu škola u Evropi. Godine 1978. Master Kanei Uechi objavljuje knjigu o istorijatu i načinu treniranja Uechi karatea, u kojoj je takođe objavljen zvanični registar Okinavljanske Uechi karate asocijacije zajedno sa fotografijama i DAN rangovima instruktora i predstavnika Uechi karatea širom sveta. Kasnije za svoj predan rad i doprinos u širenju Uechi ryu karatea na prostore bivše Jugoslavije i Evrope 1981. godine dobija i priznanje od Okinavljanske Uechi karate asocijacije.

Interesovanje za unapređenje ljudskog zdravlja i poboljšanja kvaliteta života naveli su Maria Topolšeka da počne sa izučavanjem veštine Tai chi chuan negde oko 1973. godine, koji je u svetu već uveliko bio popularan. Posle nekoliko godina predanog izučavanja pokreće prvu Tai chi chuan školu na prostorima bivše Jugoslavije, koja je ujedno bila i među prvim na Balkanu.

U svom,  pedeset godina dugom, istraživačkom radu na polju borilačkih veština i poboljšanja kvaliteta života, Mario Topolšek dolazi do veštine u kojoj je sadržana esencija kako terapeutskog tako i borilačkog aspekta veštine i koja pleni njegovu pažnju. Reč je o Yi Quan veštini, koja se još naziva Dacheng (savršena umetnost), te postaje učenik škole učitelja Wang Xiangzhaia. Mario Topolšek pokreće prvu Yi Quan školu u Srbiji 2007. godine gde i danas može da se vežba izvorna veština.

Njegov predan rad obeležen je brojnim međunarodnim priznanjima za širenje i podučavanje izvornih veština kako kod nas tako i u svetu. Škola koja se održava preko 40 godina i mnoštvo učenika po celom svetu je pokazatelj kvaliteta i posvećenog rada učitelja Maria Topolšeka. Autor je i pokretač mnogih projekata i seminara koji se održavaju po Evropi.

Godine 2012.  tada već skoro pola veka prikupljanog znanja i iskustva sakuplja i objavljuje u knjizi Spontani krug. Nakon dve godine objavljuje još jednu knjigu pod nazivom Put savršenog čoveka, dok je, 2015. godine, iz štampe izašla knjiga Razvijanje unutrašnjeg znanja posvećena Yi Quan veštini.